Marko Poropatić - Balada o stanovima

Koliko puta bežiš iz njenog stana,
Toliko puta u njega opet kročiš,
To već postaje navika nastrana;
Navika da se u odlasku kočiš.

Sporta radi, glođete se u kujni,
Knedla se nekad zaglavi u guši,
Pod nepcima ste sujetni, nečujni.
Šta bi stan rekao da ima uši?!

Povraćao si toksine i buku,
U toaletu, na cvetnoj periferiji,
Ali taj rukohvat na njenom struku,
Ko hladan nes u toploj kafeteriji.

Koliko puta iz tvog stana beži,
Toliko je puta vraćaš u njega,
Onda u četvorozidu mirno leži;
Ničega tu nema, a ima svega.

Izgleda da sobe imaju prava
Na vaše stvari, nezrele manije...
Mali svet iza zarđalih brava
Deluje kobno ko nikad ranije.