Jovana Cvetković

“Koliko velikih ljubavi imamo u životu?

 -Jednu ili dve, ako imaš sreće. “

 Citat iz filma, knjige ili nečeg trećeg, ne znam. Toliko istine u jednoj rečenici, toliko emocija satkanih u nekoliko reči. Toliko sećanja u meni budi i tera me da razmišljam dugo, dugo. O životu, o ljubavi, o propuštenoj prilici. Ili možda bolje rečeno, odbačenoj prilici. Priliči za sreću, čistu sreću. Oduvek sam se pitala, zašto ljudi toliko silno zele nesto, a onda, kada se konačno ostvari, ne znaju kako da uživaju, začas požele nešto drugo i odu. Jednostavno odu. Zapravo, ne tako brzo, ne krupnim koracima, već polako, da se ne primeti. Udaljavaju se lagano, sat po sat, dan po dan, ne primećujući. I onda se jednog dana okrenu, slučajno, pogledaju iza sebe i shvate da ništa više nije isto, da su odmakli I ostavili nekog. Tačnije, ostavili su osećanja negde na putu i sada je nemoguće pronaći makar i jedan trag do njih.   A želis da ih vratiš. O, tako silno želis to. Ali je nemoguće. Trudiš se, koprcaš, no sve stoji u mestu. Ili biva još teže da dopreš do onog što te je nekad, ne tako davno, činilo srećnim. Njegov osmeh kada ujutru skuvaš kafu ili odeš po hleb za doručak. Taj mali, dražesni osmeh zadovoljstva, koji iskazuje toliko poštovanja i zahvalnosti zbog sitnih, svakodnevnih stvari. Ili glasno kikotanje negde na brdu iznad grada, na travi još uvek vlažnoj od kiše.

   Milion reči kojima si mogao nazvati svoje voljeno biće, milion načina na koje si mogao da iskažeš ljubav, privrženost. I najednom, zaboraviš reči, zaboraviš gestove, ubrzo zaboraviš i kako da voliš. Ljubav postane napor, a ne uživanje i onda poželiš da ode.

   I desi se. Ostvarena je tvoja želja da budeš sam, slobodan. Prolazi vreme, uživaš. Ne žališ ni za čim. Ili se bar pretvaraš. Lažeš. Sebe. Ne druge. Lažeš i njih, ali to je manje bitno. Bežiš, kriješ se, od istine, od nedostajanja. Ne priznaješ sebi da ti fali. Ne osoba, već osećaj. I ideš dalje. Sporo, bezvoljno, ali koračaš. I nadaš se da si srećnik. Drugi put ćeš znati šta radiš.